Diktatura u književnosti - Milisav Saviæ: „Hleb i strah“, Danilo Kiš: „Ein Grabmal für Boris Davidoviè“ (Grobnica za Borisa Davidovièa)

SADRŽAJ:

1 Reč na početku

2 Uvod

3 Milisav Savić - kratka biografija i stvaralački opus

4 Danilo Kiš - kratka biografija i stvaralački opus

5 „HLEB I STRAH“
5.1 Struktura romana
5.2 Kratak prikaz sadržaja (pokušaj)

6 „Grobnica za Borisa Davidoviča”
6.1 Struktura dela
6.2 Kratak prikaz sadržaja tri izabrane priče

7 Les extrêmes se touchent

8 Reč na kraju

LITERATURA

1 Reč na početku

Seminarski rad je sastavljen na srpskom jeziku po novom pravopisu iz 1997. godine.

Strana imena i nazivi mesta su napisani u originalu u zagradama, jer sam mišljenja da strana imena treba pisati u originalu, a i pravopisom srpskog jezika je dozvoljeno pisanje stranih imena na oba načina.

Ovom prilikom želim ponovo da se zahvalim Univ. Doz. Dr. K. Sturm-Schnabl za pruženu podršku i pomoć.

Isto tako se zahvaljujem i g-dinu Milisavu Saviću koji me je u ličnom razgovoru još više inspirisao za pisanje ovog rada. Razgovor nažalost, zbog njegovih mnogobrojnih obaveza nije mogao proteći bez prekida i ja nisam mogla dobiti odgovore na sva pitanja, ali mi je mnogo pomogao. G-din Savić se i lično potrudio da u arhivi kuće „Prosveta” pronađe časopis „Književnost” u kojem su bile kritike o njegovom romanu Hleb i strah, koje sam ja koristila u izradi ovog rada .

Beč, maj 2001

2 Uvod

Ovaj seminarski rad predstavlja pokušaj povezivanja i upoređivanja dve značajne tvorevine srpske književnosti, Grobnica za Borisa Davidoviča, Danila Kiša i Hleb i strah, Milisava Savića. Iako nisu objavljene u isto vreme (Grobnica za Borisa Davidoviča je prvi put objavljena 1976. godine u Zagrebu, Hleb i strah je prvi put objavljen 1991. u Beogradu), i nisu doživele istu sudbinu (Grobnica za Borisa Davidoviča je bila najoštrije kritikovana, Hleb i strah dobio NIN-ovu nagradu), ove dve knjige itekako imaju dodirnih tačaka.

Jedna od najupadljivijih sličnosti je tematska. I jedna i druga knjiga za temu imaju kritiku totalitarnog režima. Kiš u svojoj Grobnici za Borisa Davidoviča daje jasnu sliku i oštru kritiku Staljinovog režima. Savić je na sebi svojstven način predstavio situaciju u Jugoslaviji od kraja pedesetih pa sve do početka devedesetih godina prošlog veka. I Savićev roman sadrži jednu jasnu, duboko i lično doživljenu kritiku komunističkog režima u drugoj Jugoslaviji. Dakle u oba dela je data bespoštedna pesnička kritika modernog idolopoklonstva, ideologija savremenog doba, nehumanosti pod maskom socijalne jednakosti, vladavine bezakonja, kriminala, negiranja individualnosti, a sve u ime neke bolje budućnosti, koju većina nikad ni ne doživi, i odbacivanja tekovina i tradicija Zapadne Evrope, kao svega lošeg.

Još jedna dodirna tačka, ništa manje važna, je i činjenica da se u romanu Hleb i strah kao jedan od junaka priče, u dva navrata pojavljuje i Danilo Kiš, koji je bio Savićev lični prijatelj.

Oba dela su građena fragmentarno i pripovedanje je nelinearno.

3 Milisav Savić - kratka biografija i stvaralački opus

Milisav Savić^[1] je rođen 1945. godine u selu Vlasovo kod Raške. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirao i doktorirao (na temama srpske memoarsko-autobiografske proze 19. veka). Osim što se bavio uredničkim poslovima u časopisima Književna reč i Književne novine, kao i u izdavačkoj kući Prosveta, gde i danas radi, Milisav Savić je bio i profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti na univerzitetima u Olbaniju (Albany) u Sjedinjenim Američkim Državama, Londonu, Firenci (koji je morao da napusti posle dve godine zbog sankcija, koje su uvedene SR Jugoslaviji 1993. godine) i na univerzitetu u Lođu (Łódź) u Poljskoj.

Po rečima književnih kritičara^[2], Savić je već posle svoje prve tri knjige pokazao da rame uz rame sa Dragoslavom Mihailovićem, Miroslavom Josićem Višnjićem i Vidosavom Stevanovićem, pripada najuspešnijim predstavnicima neo-realizma, tzv. stvarnosne proze. „Presna, tamna slika palanačke stvarnosti, oporost surovih senzacija i likova - „kritička književnost” (Predrag Palavestra) [...], pisana sa destrukcijskim porivom (prema „eskapističkom” estetizmu prethodne knjževne generacije), realizovana „dokumentarnim”, uličarskim jezikom u globalno ironičnom i skeptičnom pogledu na svet, obeležila je tri prve Savićeve knjige.”^[3]

Objavio je četiri zbirke pripovedaka: Bugarska baraka (1969), Mladići iz Raške (1977), Ujak naše varoši (1977), i zbirku Fusnota (1995). Do sad je iz štampe izašlo pet romana, a novi je u pripremi^[4]: Ljubavi Andrije Kurandića (1972), Topola na terasi (1985), Ćup komitskog vojvode (1990), Hleb i strah (1991) i Ožiljci tišine (1997).

Osim toga Milisav Savić je objavio i studiju Ustanička proza (1985), priredio antologije Psihopolis (savremena američka priča, 1988), Komuna me ne želi (savremena australijska priča, 1989), Savremena italijanska pripovetka (1993), Moderna svetska mini-priča (1993, sa Snežanom Brajević) i Najlepše srpske priče (1999).

Milisav Savić je za svoje četiri knjige dobio četiri različite nagrade. Za zbirku pripovedaka Bugarska baraka, dobio je nagradu lista Mladost. Takođe za zbirku pripovedaka Ujak naše varoši, dobio je Andrićevu nagradu. Za roman Hleb i strah dobio je NIN-ovu nagradu, koju je, kao i njegov savremenik i prijatelj Danilo Kiš, vratio. Za roman Ožiljci tišine je prvi dobio nagradu Miroslavljevo jevanđelje.

Ovaj vrlo plodan i uspešan pisac pripada sad već grupi pisaca srednje generacije. Krajem 60-ih i početkom 70-ih, je kao i mnogi njegovi savremenici bio nazivan piscem crne generacije, kojoj su pripadali ne samo pisci, već i drugi umetnici. Taj naziv su dobili po stilu svog pisanja koji je odudarao od tadašnjih diktiranih kanona, jer su u svojim delima bez ulepšavanja davali sliku tadašnjeg društva, sa svim lošim stranama, koje je tadašnja vlast kroz zvanično dozvoljenu literaturu pokušavala da ublaži.^[5]

4 Danilo Kiš - kratka biografija i stvaralački opus

Iako je često boravio i radio^[6] u Francuskoj i poslednjih deset godina svog života bio stalno nastanjen u Parizu, Kiš je svoje korene uvek video u Beogradu^[7], čak uprkos činjenici da je zbog svog romana Grobnica za Borisa Davidoviča bio u Beogradu žestoko kritikovan. Bio je kosmopolita i evropejac, jedna etnička mešavina, koja ga je upravo činila Jugoslovenom. „Nisam prekinuo odnose ni sa svojom zemljom ni sa svojim jezikom. Srpski je jezik na kome sanjam i pišem, jedini na kome svojim mislima mogu dati oblik automatski. Živeti u Parizu za mene znači, pre svega, biti u dodiu sa izvorima evropske kulture. Na drugom mestu, nemati svakodnevne preokupacije ekonomskog i političkog karaktera.”^[8]

Otac mu je bio Jevrejin, koji je svoje jevrejsko ime Kohn, prepravio u mađarizovano Kiš, a majka Crnogorka. Danilo je rođen u Subotici 1935. godine, i pred sam početak drugog svetskog rata 1939. godine kršten je u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu, što mu je po ličnoj izjavi i spasilo život. Oca je izgubio u ratnom vihoru 1942. godine, kad je odveden u Aušvic (Auschwitz), i taj nedovoljno upoznati otac, neurotični službenik železnica, postaje kasnije junakom Danilove porodične trilogije.

Posle rata, zahvaljujući zalaganju svog ujaka, Danilo, zajedno sa majkom i sestrom biva premešten iz južne Mađarske u Crnu Goru. Danilo studira u Beogradu, i završava kao prvi u svojoj generaciji, novootvorene studije svetske književnosti. Još u gimnaziji, koju je pohađao u Cetinju, on je pisao pesme. Za vreme studija je nastavio da piše ne samo poeziju, a takođe je i prevodio.

U Francuskoj je boravio u više navrata. Od 1962. do 1964. bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Strazburu (Strassbourg). Bio je profesor srpskohrvatskog jezika na univerzitetima u Bordou (Bordeaux) (1973-1976) i Lilu (Lille).

Prema analizama Jovana Delića^[9], koji se intenzivno bavio Kišovim životom i stvaralaštvom, Kišov stvaralački opus, kad je u pitanju prozno stvaralaštvo, se može podeliti na tri faze.

Prva faza obuhvata rano Kišovo stvaralaštvo, njegove kratke romane Mansarda i Psalam 44. Ova dva romana su izašla zajedno u izdanju izdavačke kuće Kosmos iz Beograda 1962. godine. Ovu prvu fazu Delić naziva faza kratkih romana. Ova faza traje do kraja 1962. godine

Druga faza obuhvata Kišov Porodični cirkus, trilogiju u kojoj su knjige Bašta, pepeo (Prosveta, Beograd 1965), Rani jadi (Nolit, Beograd 1969) i Peščanik (Prosveta, Beograd 1972). Iako je zbirka novela Rani jadi izašla posle romana Bašta, pepeo, ove novele su nastale uglavnom pre Bašte, pepela i sam Kiš je insistirao na redosledu čitanja ovih knjiga, po kome su Rani jadi na prvom mestu, a Bašta, pepeo na drugom. Ovu drugu fazu Delić naziva faza porodičnog cirkusa (ili ciklusa), koja traje do 1972. godine.

Poslednja, treća faza je tzv. novelistička faza, koja traje do kraja Kišovog života, dakle do 1989. U ovoj fazi je Kiš za života objavio dva ciklusa novela, Grobnica za Borisa Davidoviča (Liber/ Zagreb, BIGZ/ Beograd 1976) i Enciklopedija mrtvih (Globus/ Zagreb, Prosveta/ Beograd 1983). Treću zbirku, sastavljenu mahom od nedovršenih priča, posle smrti pisca objavila je njegova prva žena, Mirjana Miočinović, pod naslovom Lauta i ožiljci (BIGZ, Beograd 1994).

Osim što je pisao pripovetke i romane, bavio se i esejističkim radom (Po-etika; dve knjige), a bio je prinuđen i da napiše odbranu svoje knjige Grobnica za Borisa Davidoviča, oko koje su se u jugoslovenskoj javnosti po njenom objavljivanju 1976. vodile strašne polemike. Ta odbrana se zove Čas anatomije i objavljena je 1978. kao jedan esejističko-polemički spis.

Mnoge svoje esejističke spise nije uspeo da objavi za života, pa je to na sebe preuzela, Mirjana Miočinović, koja je 1990. godine u Sarajevu objavila sedmodelnu knjigu Život, literatura, koja se sastoji od sedam vrsta tekstova. Te iste godine Mirjana Miočinović je priredila knjigu intervjua Gorki talog iskustva, koja je izašla u izdanju beogradskog BIGZ-a, SKZ-a i Narodne knjige.

[...]

^[1] upor. beleške o piscu u knjigama SAVIĆ M.: Hleb i strah. SKZ, Beograd 1991 i Ožiljci tišine, Dereta, Beograd 1999

^[2] ja se ovde pretežno oslanjam na mišljenja kritičara Vase Pavkovića i Marka Nedića

^[3] cit. PAVKOVIĆ V.: Život, roman i priča; "Književnost", sveska 5-6-7, Prosveta 1992, str. 832

^[4] napisano po sećanju na razgovor autorke seminarskog rada sa g-dinom Savićem u njegovoj kancelariji u izdavačkoj kući „Prosveta” u maju ove godine u Beogradu

^[5] isto

^[6] upor. DELIĆ J.: Književni pogledi Danila Kiša; Prosveta, Beograd 1995, PANTIĆ M.: Kiš; Filip Višnjić, Beograd 2000, ZBORNIK RADOVA II sa međunarodnog skupa: Hommage Danilu Kišu; Podgorica – Budva 1996, KIŠ D.: Homo poeticus, Globus-Zagreb/ Prosveta-Beograd 1983, KIŠ D.: Gorki talog iskustva, priredila Mirjana Miočinović; Feral Tribune Split 1997 (u daljem tekstu GTI)

^[7] upor. intervju "Ta prošlost koja se ne briše" u: GTI, str. 258

^[8] citat iz intervjua "Pišem da bih spojio udaljene svetove" iz GTI, str. 254

^[9] upor. DELIĆ J.: Književni pogledi Danila Kiša, str. 27-31; DELIĆ J.: O Kišovom ciklusu novela „Grobnica za Borisa Davidoviča” u: KIŠ D.: Grobnica za Borisa Davidoviča, Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Unireks, Podgorica 1997; str. 117-118